Zakrmaluči čim preuze vlast. U njega se nije znalo ko je vjera a ko
nevjera. Nađe li se na njegovom putu, skrati ga za glavu. Poubija viđenije
ljude. Age i begove. Ubi i rođenog brata. Zavede red, ali i strah. On pa on!
Čudni zakoni: malo vrdneš i gotov si – nema milosti. Pogazi amanet djedova, ne
poštuje begovski ugled i pravo na bogatstvo, zemlju, kmetove... Bavi se
kmetovima, ugađa i naseljava, dodjeljuje im zemlju, a agama nameće namete. Ni do
islama ne držaše mnogo. Otimaše naše, namicaše na svoje. E, nećemo tako, moj
Alipaša. Bunismo se, tužismo bosanskom veziru... Bi još gori. Osveta..!? Šta ću
ti pričati, ubi i brata, namami ga, dovuče i ubi.
Sastalo se nas desetak viđenijih ljudi iz Hercegovine i odlučismo da ga
tužimo, ravno u Stambol. Dogovorismo optužbe, skitismo ćage... Za slamke... –
Mene dopade da potajno otputujem u Stambol, da lično sultanu predam pismo.
Ćage u njedra, niz Hodbinu, Blagaj, Foču... Za četiri hefte izbih u
Stambol. Odsjedoh u jedan han i počeh da se raspitujem za put do sultana.
Dani su prolazili, a puta ne bi na vidiku. Primijetih da me uhode opaki
ljudi. I tamo je imao svojih!?
Puta ne bi, uhode sve bliže, pa odlučih da se vratim neobavljena posla.
– Da svidimo račun, odlazim. Da platim konačenje – rekoh handžiji.
– Plaćeno je! – iznenadi.
– Ko je platio? – upitah sa nevjericom. – Alah je platio! Alah milosnik.
– Ne razumijem – rekoh zbunjen.
– Prije dvanaest godina – otpoče priču – u boju pod Nikšićem potukoše nas
Crnogorci. Teško ranjen, jedva se izvukoh. Onemoćao, dovukoh se u Stolac,
svratih u neki han. Bolovah teških četrdesetak dana. Kad se dokopah do malo
života, uz stid i strah, pristupih handžiji i prošaputah: "Nemam da platim".
Handžija sažaljivo pogleda u moje bočne oči, odmahnu rukom, reče: "Platiće Alah.
Alah milosnik." – kaza taj stolački handžija, nasmija se Stambolčanin i nastavi:
– I, evo, sudbina je htjela... prilika je da vratim dug... Platio je Alah
milosnik – prepoznah oči onog stolačkog ranjenika.
– Bilo je to davno – rekoh. – Gonila te nevolja – dodah.
– Da, nevolja – potvrdi, obiđe me ispitivačkim pogledom, pa nastavi – i ti
si u nekoj nevolji!?
– Ne dao Alih!, uzviknuh.
Ali da ne duljim. Povjerih se. Zamolih savjet.
– Teško je pristupiti sultanu. Nemoguće je. Treba mnogo sreće, lukavstva i
hrabrosti – zamisli se, pa nastavi: – Svakog petka sultan uči u jednoj džamiji
na kraju šehera. Uz mrgodnu pratnju voze ga u pozlaćenoj kočiji. Pristup kočiji
je strogo zabranjen. Bez upozorenja sijeku glave. Ako si dovoljno hrabar,
postupi ovako: porani u petak, ponesi dugačak prut, otiđi do raskrsnice na
osami, koju ću ti kasnije pokazati, sjedni, podvij noge pod stražnjicu, zakači
pismo za vrh pruta, rukama pridržavaj uspravan prut, pogni glavu, tako da se
vidi da si bezazlen čovjek, i čekaj.
Kad se pojavi pratnja, čelni će ustremiti sablje, upraviće je ka šiji.
Ostani miran...
Uradih po savjetu.
Čelni udariše sabljama put šije. Pogledah ispod sebe. Sultan podiže ruku,
povukoše se dželati, zaustavi se kočija, vladar otvori prozorčić: "Ovo može da
uradi samo pošten čovjek kad ga satjera nevolja ljuta", reče, ispruži ruku,
privuče prut, skide pismo, poče da čita...
Naredi da ustanem. Reče:
"Idi u Hercegovinu. Kad dođeš, Alipašu nećeš zateći".
Po sultanovom nalogu dželati Omer-paše Latasa , na prevaru, uhvatiše
Alipašu, naopačke ga nasadiše na sapi magarca, vezaše za samar, tako da je
glavom dodirivao zemlju. Da ga ponize pred Mostarcima, protjeraše ga preko
ćuprije, tjemenom je udario o svaki njen basamak.
Nije stigao ni pred kadiju.
