Početak 

MAMINA MARICA
- svojeručno
 

Sad svi pljuvaju, niko ne laje. Ako vam se čini da je pljuvanje i lajanje isto, grdno se varate.

Kad vas pljuju to vam se dešava odjednom s nekoliko strana, i džaba vam peškir, vazda ste mokri.

Sa lajanjem je druga stvar. Tu se zna red.

Mi zinemo samo jedno Av, a oni vrate Av,Av,Av! Mi na to, odgovorimo horski Av-Av-Av-Av-Av-Av!!! I prijavimo ih nastavniku!

Inače, roditelji mi misle da moje lajanje "nije bez neke".

Mama je ubijeđena da ću postat "nešto veliko", a tata da "neću ostat na ovome".

Oboje me opominju da pazim, a to praktično znači - laj, ali ne pljuj.

S time se slaže i moj brat.

Negdje je pročitao da "lavež širi pluća, a  pljuvanje suši jaja".

Pošto sam ušla u pubertet, ono prvo na meni se može dokazati, a za ono drugo baš me briga.

A i ne pljuje mi se, jer sam "infektivna", kaže Meho Lutor iz prizemlja...

Mene je lako zajebavat. Imam neki talenat za to.

Nedavno, pita me Jedna Osoba: Jesi li ti, Marice, maturirala? Ja kažem da jesam, a on odma s nokta: A koliko puta?
Drugom prilikom, opet u vrijeme matura po BiH, Jedan Drugi me ufati za lakat: Jesi li ti, Marice, zaista maturirala? Ja kažem da jesam, a on zine: A, lijepa moja, je li istina da ti je to prvi put?

Bilo je i drugih... Kad sam Jednom Tovaru kazala da sam bezbeli diplomirala ko svi iz moje generacije, on me pitao: A koje su sve generacije tvoje, gospodična Marica!?

To je tako. To mi rade otkako znam za sebe. S tim darom mora da sam se rodila.
(Inače, da smo u Americi, na ovom fenomenu moglo bi se i doktorirat, kamol maturirat!)

Strah me kad naši političari putuju vani. Mislim, može panut avion, mogu svi poginut?!

Poslije, opet, kažem sama sebi - smiri se budalo, ne padaju njihovi avioni. To se ne dešava, ne može da se desi, tako stoje stvari u avijatici.

To me malo smiri, a onda me opet ufati prpa, pa se iz dna duše zadrmam, preznojim pa i priupitam...

- A šta ako baš pilot ne iskoristi sve svoje šanse, ako ih vrati zdrave i čitave?!

Kad pomislim da će se živi (a ako su živi, obavezno su i zdravi) vratiti u domovinu i da će ih na aerodromu dočekati najbolja bh. odijela, a možda će neko zasvirati i himnu, počnem da psujem (po starom, u sebi, ali na sav glas).

Ne njih, oni se lijepo vozaju, nego sve one što se nikad nisu odvojili od majke-zemlje.

- Volim sladoled, čist papir, i špicu TV -dnevnika. Mora da sam frigidna. U stvari, znam da jesam, jer imam i drugih dokaza.

Na primjer, volim Deda Mraza, kokice i bijele patike. Mogla bi tako nabrajat do ujutru.

Ne volim, eto, ni mnogo boja.

Zato me mama ne šalje na pijacu, a tata zove - "Moje Jedino Pravo Dijete Komunizma".

Ja sam mu zahvalna.

Ne na cijelom nazivu, nego samo na onim najgorim dijelovima. Koje i kroz suze mogu lako da pročitam.

Mog omiljenog slova nema ni u abecedi, ni u azbuci. Nema ga ni u našim knjigama, ni u štampi, a ni na našoj TV, što me posebno boli, ali i "književno uigrava".
Da ne dužim, iako sam nikakva iz engleskog, moje omiljeno slovo je "y". Luda sam za njim, iako, ruku na srce, u školi sam imala opravdanih problema sa tom svojom "perverSnom naklonošću". To mi je rekla profesorica engleskog (nadimak Posran Burek) koja je svugdje slovo "z" zamjenjivala slovom "s" ("Mi, dječice, kažemo filoSofia, a oni na brdima filoZofija").
To joj nisam uspjela zaboraviti.
Zato, kad već na ovoj stranici lajem, mogu da joj "yebem sve po spisku", a da prođem nezapaženo. I da ne ispanem "yebena zdranka".
(Namjerno, njoj uinat, "z" pišem umjesto "s", a svojim "ypsilonom", ako ovako nastave, počeću da zamjenjujem sva slova u abecedi.

Da mi daju šansu, rekla bi americkom ambasadoru da on ne vidi stvarnost. A onda bi ga utjesila. Kazala bi mu: da sam ja americki ambasador, ni ja ne bih vidila nista oko sebe, a, kad bi mi se neki bh. gradjanin predstavio kao amerićki ambasador, odmah bi ga spremila u ludnicu!

Zašto ja, u stvari, vazda lajem? Zato što, kad režim niko neće ni da me  pogleda. A kad zalajem, opet je isto, niko me ne benda dva posto, ali sam ja zato mirna, jer sam
 obavila svoju građansku dužnost - da lanem uvijek kad čujem blejanje oko sebe!!!

Sad znam kako je to išlo. Imam Išerić je pozvao policiju i nekoliko policijskih kola stiglo je pred Carevu džamiju. U pratnji policije, mutevelija je otključao džamiju iz koje su izašli mladići koji su prije pola sata odbili da izađu. Izlazeći iz džamije, kazali su da su i oni zvali policiju i tražili da ih otključaju... Kažem, sad znam kako je to išlo, a ne bi znala da mi neko učini uslugu, i zabrani - da čitam novine!?

Ne lajem samo ja. Laju i drugi. Samo ja nemam dlake na jeziku. Toliko što se tiče tih dlaka.
P.S. Pukla bi da i ovo ne kažem... Da ja baš imam dlake na jeziku, lajala bi i noću. Jasno, po starom - na koga god hoću. (Što da šutim i nekoj fuksi u frizerskom salonu dajem lovu za depiliranje!?)

Mene niko ne ruži, niti ispravlja. Samo mi kažu da se slabo snalazim, ali da to - danas - nije ništa strašno.
I baš nije. Iako sam mislila da se upišem u Muzičku školu, iako mi na pemet nije padala Srednja elektrotehnička, upisala sam Nešto Srednje plus Za Telekomunikacije!
Da nisam pogriješila, dokaz je moj razrednik. On stalno koristi moj primjer koji ne bi bio tako strašan da se ne snalazim tri puta bolje od mojih drugrica koje su krenule u Muzičku a već četiri godine vanredno završavaju srednju pedagošku, numizmatički smjer?!

Prođe i osmi mart. dan odraslih žena. Mene još obilaze.
Daju mi lovu da kupim cvijeće dedu Šefketu i neni Irzi, a ako ostane para mogu nešto i sebi, njihovoj "Multietničkoj Marici". Lani sam kupila kutiju "rafaela", a ove godine cigare. Ja sam popušila jedan na balkonu, a nena sve ostale (u njihovoj maloj sobi u koju se poslije večere povuku da gledaju "Svoju TV". Na televizoru "čajevac", crnobijelom...)

Moja mama kaže da je Haris "bar faca", da Sulejman "nije niti ce izgleda ikad postati faca", a da bi, kad ide u Banja Luku, voljela da može reći "odsješću kod onog našeg kauboja". Na taj nacin moja mama laje predamnom. Kad misli da sam daleko, sto se dešava skoro svaku noć, laje isto kao tata. Na sav glas ko jedna ludača sa najgornjeg sprata, koja je u svojoj 58 godini počela da se tetovira...

Neki laju za slavu, neki za fotelju, neki za lovu, neki laju a ne znaju zašto!? Eto tako, raznih ljudi, raznih ćudi. Pa ti raznorazni pitaju: "A zašto ti laješ, Marice?". Znam, oće da im se ofiram. Zato im ne kažem ništa, ali znam šta oni pomisle... "Marica je balava, nema to nikakve pozadine, laje što joj se laje!"
Ja ne protestvujem, pravim se udarena, pa lanem i ono za što bi vas urnisala da ste u mom pravcu, i na moju malenkost - lanuli!

Nisam ja nikakva lajavica. Samo nisam glupa onoliko koliko je potrebno da se normalno gleda naša TV.
Zbog toga ne mogu da se suzdržim, tako da ponekad ne znam gdje sam ni šta govorim. To pogotovo kad vidim jednog svog Mumu-a (tako ga zovem iz djetinjstva), koji je sad akademik. On ni sam ne zna koliko stranih jezika govori, a kad gleda TV, mi u kući svi moramo da se sahranimo.
Pitam se, ili on zaista ne zna koliko je pametan, ili ja, pod ovim uslovima, nikad neću saznati koliko sam glupa!?

Totalno sam blesava. Harisa volim zato što je isti ko neki Mamin Alen Delon, Čavića  zato što bi po njemu nazvala Neki Svoj Losion (ako ga ikad lansiram), a Dodika zato što znam da Neko u Kući Mora Da Vozi Auto. Moji, za svaku sitnicu, zovu taksi. To im je, kažu, najpraktičnije, i najjeftinije, "dok Sve Ovo Ne Prođe". A kad prođe? - pitam ih ja.
"Onda će ti sve bit svejedno!" - odgovaraju mi uglas.
Ne znam šta je to SVE, ako budemo prisiljeni da živimo u smradu, bez one trojice koju volim, još uvijek punom snagom i mimo svoje volje!

Iako sam klinka, obožavam homiće. Samo mi, klinkice, možemo to da radimo. Nas niko ne shvata ozbiljno, a i kad nas shvati tako, o-z-b-i-lj-n-o, ne zna šta da radi pa se odmah povuče.
Mi smo, dakle, zaštićena vrsta. Štite nas, eto, i homići, i to ne od juče. Na primjer, ja sam u 4. osnovne imala dva drugara homića, a da niko ništa nije znao. Nisu znali ni oni. Mislili su da su pravi frajeri, a ja sam ih vodila na Željine utakmice kao na balet.
I danas su mi zahvalni.
Jedan je u Upravi klub, a drugi u Ministarstvu. Tako mi bar kažu.
Znam da me malo lažu, ali, i pored toga, volim da sam uz njih.
I do danas, kad god im je trebalo da se dokažu, ja sam im bila na usluzi. Imenom i djelom, pa sad vi mislite šta hoćete, makar i ne navijali za Želju.

- Bože, bas sam grešna - kaže moja komšinica Hakača. Da ima kćer, zvala bi joj se Marica, makar morala ići Papi u Vatikan. Toliko me voli.
Baš grešna bila je i jutros.
Zašto, Hakačo?
Zato što sam sinoć, kad su svi počeli sovat Dodika, ja rekla: Puštite čoeka, zar ne vidite da je razrok!

- Pa i jeste, Hakačo! - krenula sam da je utješim.
- Možda, ali to nije bilo lijepo od mene, nije Marice, ne! To jedna Bosanka sebi ne može dozvolit!

Poslije, pitala sam nanu da se Hakača nije učlanila u neku patriotsku stranku, da nije ušla u Rijaset? Kaže da nije. Hakača ne zna šta je politika, kad na TV nema pjesama, odma ga gasi - rekla mi je nana.
Tek uveče priupitala sam nanu što Hakaču zovu - Hakača!?
- E - odgovorila mi je nana - to u Bosni niko ne zna, a da priupitaš okolo, more bit da bi se neko i sjetio!

- Stranger in the night,AIDS in the morning.
To sam napisala, i sad mislim šta da doda Mala Marica na temu seksa, iako ne piše o strancima, cinično pa onda malo patriotski nadoda.

Znam, evo šta...
 - Mujo in the night,  Haso in the morning!